Kako žive ljudi stariji od 65 godina u selima Srbije


 

Udruženje građana Snaga prijateljstva – Amiti Nada Satarić je s grupom prijatelja osnovala 1999. godine. Ceo život posvetila je zaštiti starih. Ustupila nam je beleške i fotografije iz 2014. godine, kad je po selima razgovarala s najstarijim žiteljima koji žive sami ili u staračkim domaćinstvima. Podaci o životu starih u ruralnim područjima preuzeti su iz časopisa Penzija i odnose se na prošlu godinu.

 

Odlike ruralnog starog stanovništva (65+)

* većinu čine žene

* polovina živi sama

* tek svaki sedmi ima snage da se izdržava od poljoprivrede

* polovina su udovci ili udovice

* dve trećine ima decu koja žive daleko od njih

* trećina živi u višegeneracijskoj porodici (s decom, unucima i praunucima)

* dve trećine ima hronične bolesti

* trećina je vezana za krevet

* polovina se teško kreće

* 3% invalida

 

Marina Kutina, selo opštine Gadžin Han: Divljih svinja je napretek

U selu živi nešto manje od 300 ljudi. Stariji nisu mnogo upoznati s pravima iz socijalne i zdravstvene zaštite, a kako kažu, šta im vredi i što saznaju za neka, kad ništa ne mogu da ostvare. U Gadžinom Hanu nema servisa podrške starima u lokalnoj zajednici, nema povlastica za troškove prevoza najstarijih, ne mogu da overe zdravstvenu knjižicu ako nisu platili porez na zemlju iako su stariji od 65 godina. Ženama je bilo zanimljivo kad smo razgovarale o pravu žena na nasledstvo posle smrti muža. Neke su rekle da ništa ne mogu da naslede jer se imovina nije ni vodila na njihovog muža već na svekra, a druge su pričale o običajnom pravu da se kod njih žene odriču nasledstva u korist dece.

Stari u selu rade u bašti ili u njivi sve dok mogu kako bi preživeli. Ono malo penzije što prime, oni koji ih imaju, potroše na plaćanje komunalija, malo namirnica i na lekove. Neki daju novac svojoj nezaposlenoj deci i unucima. Najveći izazov s kojim se suočavaju jesu divlje svinje koje im unište skoro svu letinu. Naime, kako kažu, lovačko društvo je stavilo polovinu državne zemlje pod rezervat, nabavili su divlje svinje još pre 20 godina s idejom da razvijaju lovni turizam u opštini. Danas od lovnog turizma nema ništa, a divljih svinja je napretek.

 

Gornja Ljubata, Bosilegrad, maj 2015. godine

 

Gornji Dubac, selo u gornjem Dragačevu, opština Lučani: Jedina okupljanja za izbore i na sahranama

Davne 1921. godine u ovom selu je živeo 861 stanovnik, u narednim decenijama broj se smanjivao, i po popisu iz 2011. u Gornjem Dupcu je 206 stanovnika. Najstariji su u staračkim ili samačkim domaćinstvima. Njihova deca su davno napustila selo i otišla za svojim životom. Najveći broj starih, iako imaju poljoprivredne penzije, živi u oskudici i ne može sebi da priušti ni najosnovnije potrepštine. Dok plate državi komunalije, nabave bar nešto od potrebnih lekova, slabo šta ostaje za hranu, a o nečemu drugom i ne razmišljaju.

Između dva popisa (2002. i 2011) u selima je 10% stanovnika manje, odnosno 311.139 duša

Žale se na usamljenost. Kažu da nekad i dani prođu a da ni sa kim ne progovore. Kuće su raštrkane po planini, pa jedni do drugih ne mogu. Nekima je telefon glavni način komunikacije. Najčešće zovu socijalne radnike iz Centra za socijalni rad Lučani da s njima razgovaraju. Jedina okupljanja su u vreme izbora ili kad neko umre, pa oni koji mogu idu na glasanje ili na sahranu. Kažu da bi bilo mnogo bolje kad bi u selo jednom nedeljno dolazio lekar, kako je to nekad bilo, pa bi se ljudi makar kod njega okupljali.

Žale se na loše puteve, do nekih kuća ih i nema, a udaljene su i do 5 km od glavnog seoskog puta kojim ide autobus dva puta dnevno za Guču i Čačak, gde idu lekaru. Iako imaju imanja koja su nekad obrađivali i bavili se uglavnom stočarstvom i pravljenjem ćumura, danas ne mogu da rade, pa su parcele zaparložene, u selu nema ovaca i stoke kao nekad… Mnoga domaćinstva potpuno su ugašena.

„Šta vredi što kažete da imamo pravo na zdravstvenu zaštitu, kad kod lekara ne mogu da odem, a on ovde ne dolazi“, „Znam da socijalno daje pomoć, ali ako tužim decu ili dam zemlju, a to ne mogu“ – neki su od komentara seljana. Znaju da postoji mogućnost da odu u dom starih, ali većina to ne želi. Ono što žele jeste da država stvori uslove da se mlađi ljudi, koji žive bez posla u gradovima, vrate u selo, obrađuju zemlju i žive od toga, pa će brinuti i o starima.

 

Iz sela kod Novog Pazara

 

Osam brdsko-planinskih sela Crne Trave: Ako se dimi iz odžaka, komšija je živ

Opština s najmanjim brojem stanovnika (1.663) i najstarijom prosečnom starošću u Srbiji (53,7 godina), ima čak 36,2% starijih od 65 godina. Crna Trava, dom nekada čuvenih građevinara, koji su gradili mnoge zgrade u Beogradu i širom bivše Jugoslavije, danas je jedna od najnerazvijenijih, devastiranih opština u Srbiji, u kojoj živi pretežno siromašno, staračko stanovništvo, raštrkano u brdsko-planinskim selima, mnogi od njih u bedi. Za njih je život svakodnevna borba, a usamljenost stalni pratilac. Deca, ukoliko ih imaju, otišla su daleko, u potrazi za boljim životom, ponekad i zaboravivši na roditelje.

Bez ikakvih primanja je 12% seoskog stanovništva starijeg od 65 godina

Da bi se stiglo do nekih kuća, mimo makadama kojim se može terenskim kolima, mora se nastaviti peške i po više kilometara. Zimi, kad napadaju duboki snegovi, do njih je gotovo nemoguće doći, a žitelji od iznosa socijalne pomoći ne mogu da kupe zalihe namirnica za više od 15 dana. Do lekara teško dolaze, jer samo u tri mesne zajednice postoje zdravstvene stanice, a za bolničko lečenje treba prevaliti put do Leskovca. Razdaljine između pojedinih kuća su tolike da ih ne mogu prepešačiti, a ni dozivanje s brda na brdo ne pomaže jer se ne mogu čuti. U zimskim danima, kako kažu, češće se druže sa šumskim životinjama nego s ljudima. Da su komšije žive, znaju po dimu koji se puši iz odžaka.

Pored socijalne pomoći, poneko je korisnik poljoprivredne ili radničke penzije. Većina građevinara bili su sezonski radnici, plaćani su na dnevnicu, te i nisu ostvarili pravo na penziju. Ima i onih bez ikakvih redovnih, mesečnih prihoda. Oni žive od branja pečuraka, borovnica ili divljih kupina kad im je sezona, za koje u jednom danu prepešače kilometre po planini da bi ih prikupili i još toliko da bi ih odneli na prodaju u Crnu Travu. Kad onemoćaju, jedina podrška su im gerontodomaćice koje posećuju oko 70 domaćinstava.

 

Žiteljke selâ kod Rekovca, 2014. godine

 

Dobroselica i Bogalinac, sela opštine Rekovac: Lekar dođe možda jednom u godinu dana

Skoro 10.000 od ukupno 11.000 žitelja Rekovca živi u nekom od 32 sela. Na prvom su mestu po brojnosti 80-godišnjaka. U Srbiji je 3,59% stanovnika sa 80 i više godina, a u Rekovcu tri puta više (9,21%). U Dobroselici je prosečna starost svih 18 žitelja 72 godine, a u Bogalincu svih 118 žitelja – 60 godina.

Uglavnom su korisnici minimalnih poljoprivrednih penzija, ali ne žale se. Oni koji mogu još da „špartaju“ po planini, u potrazi za pečurkama ili kupinama od kojih će zaraditi dodatno neki dinar, srećni su. Uglavnom se oslanjaju na podršku mlađih srodnika, ako ih imaju, a koji žive u okolnim gradovima. Očekuju kad će im oni doći, i pomoći koliko mogu. Ne kukaju ni što nemaju ambulantu u selu, u Dobroselici čak ni prodavnicu. Lekar kolima hitne pomoći dođe možda jednom u godinu dana, ali sad ih baš muči što su ostali i bez puta do Dobroselice.

Iako su neke kuće udaljene i 40 km od Rekovca, nekako su funkcionisali sve do majskih poplava 2014. Odlazili bi do lekara u Rekovac, da nešto kupe, prodaju nešto… Tokom poplava ostali su praktično bez puta, odsečeni od sveta. Put je krivudao i presecao rečno korito na nekoliko mesta, a ogromne vode su ga potpuno uništile i sada se, prelazeći preko rečice i desetak puta, može stići do nekih kuća terenskim vozilom. Do nekih ne može ni njime.

Znaju da njihova opština sada spada u najnerazvijenije i da nema velike šanse da im „opštinari“ poprave put jer, kako kažu, „stradali su putevi i u drugim selima, gde ima više žitelja, pa će možda pre tamo pomagati“, ali ipak se nadaju da će se neko i njih setiti i da ih neće ostaviti odsečene od sveta.

 

Lukovo, Svrljig, avgust 2014. godine

 

Selo Lukovo, Svrljig: I na slavu im retko ko dođe

U Lukovu, selu udaljenom oko 30 km od Svrljiga, nekako su uspeli da se okupe njegovi žitelji, kao i iz još četiri okolna sela (Periše, Manojlice, Vlahovo i Guševo). Bila je to prilika da se sretnu, popričaju međusobno, raspitaju se o nekim događajima i ljudima. Kako kažu, ne viđaju se često, uglavnom na sahranama. Sela i prela, babina, rođendana i svadbi danas u njihovim selima nema, a i na slavu im uglavnom slabo ko dođe.

Iznenađeni su našim dolaskom jer, kako kažu, njih su uglavnom svi zaboravili i za njih niko nema vremena. Ne pamte da im je neko iz Beograda ikad dolazio. Radosni su da ih bar neko čuje, ako ne može da im pomogne, a njihovi problemi i brige su mnogobrojni, manje-više slični kao i kod drugih siromašnih ljudi, posebno onih koji žive u seoskim staračkim domaćinstvima. Nizak životni standard, bolest, usamljenost… Kako kažu, mukotrpan život, nemaština ih prate, posebno kod onih koji više ne mogu da rade. Ništa ne uspeva jer ne mogu duboko da oriljaju i nemaju čime da nađubre bašte. Ipak, sve bi to nekako i preživeli, kao i samoću i to što nemaju s kim da popričaju, ali najviše strahuju da ne umru bez sveće.

 

Berduj, Babušnica, septembar 2014. godine

 

Selo Berduj, Babušnica: Hoćete li da nam merite pritisak?

Kod seoske prodavnice okupilo se 30 od ukupno 34 starijih od 65 godina. Došli su iz svojih domova rasutih po okolnim brdima Talambas planine. Muče ih nedostupna prava koja na papiru imaju, izazovi života s besparicom, bolešću i snegom, koji već od oktobra zna da napada i da se ne otopi do proleća.

Neki godinama nisu videli lekara, jer im ne dolazi u selo, a ima gde, prazna škola, pa bi tu mogao da ih i pregleda, izmeri im pritisak, dâ lek… Zato su nas prvo pitali: „Hoćete li da nam merite pritisak?“ Željni su susreta, priče, posebno im je bilo „milo na duši“ što je neko i iz Beograda došao da vidi i čuje šta njih muči i kako žive, pa su nam pričali o svemu i svačemu, a najviše o muci staračkog života, o nemoći i osami. Deca su, kako kažu, otišla za svojim životom, pa su neka i zaboravila na njih, možda i sama boreći se da sastave kraj s krajem. Neka dođu kad stigne penzija da je uzmu, neka dva-tri puta godišnje, a neka kad, kako reče jedan starina: „Kad gu zovem na telefon i kažem da ću krepam, sin onda dođe, pa me psuje što sam ga lagal.“

Jedan dekica je pričao kako je uplaćivao doprinose za poljoprivrednu penziju deset godina, pa više nije mogao, i danas živi bez dinara. Stalno se interesovao da li i on može bar neki dinar od države da dobija. Jedna baka nam je objašnjavala veštinu preživljavanja s dve koze koje čuva, muze, pije to mleko i usput bere šumsko bilje i plodove prirode. To joj je sve što može i što ima.

 

Međurečje, Ivanjica, 2016. godine

 

Kumanica, Ivanjica: Baka Vida i kilo soli

U Kumanici smo bili i u kućnoj poseti. Baka Vida živi sama, a nekad je domaćinstvo brojalo 26 duša. Kuća je u podnožju planine Golije, udaljena 3 km od glavnog puta, a 4 km od prodavnice. Do nje se stiže makadamom, pa zemljanim putem, koji je zimi i neprohodan. U tom zaseoku, ali prilično udaljena, još su dva-tri staračka domaćinstva. Baki Vidi, kojoj je danas 76 godina (razgovor se vodio 2014, prim. aut), jedino društvo prave pas, mačka i nekoliko kokošaka. Strah joj noću ublažava pas koji se javlja s kućnog praga i poručuje joj da je bezbedna. Uspomenu na sina, koji je preminuo od psihičkih posledica rata devedesetih godina, nosi već 14 godina u duši i u vojnoj knjižici, pažljivo spakovanoj u poderanoj torbi.

A ona sada za kilo vune sastrižene sa stare dviske dobije kilo soli, da zasoli ono malo duše.

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •