gugl

Jok. Mnogo, mnogo je uvrnutije

 

Klajv Tompson
Slede izvodi iz knjige Klajva Tompsona “Pametniji nego što mislite: kako nam tehnologija menja umove nabolje”, u izdanju Penguin Books.

Da li internet upropaštava našu sposobnost da pamtimo podatke? Ako ste se ikad mašili za smartphone tokom rasprave u kafiću (one-hit otac lascivno razigrane pop zvezde – Bili Rej Sajrus!), onda ste sigurno osetili zanovetajući strah da vaše pamćenje polako nestaje. Kako se pojavljuju đavolski sve moćniji pretraživači – od votsonovskog IBMovog Jeopardy!ja do “proročanske pretrage” Google Nowa – ove brige će, suočimo se s tim, biti samo sve veće.

Šta se u stvari događa? Svaki put kada se dohvatimo za miš pošto smo bez uspeha “lupali glavu” pokušavajući da se setimo koji sve sastojci idu u koktel Tom Kolins ili imena glavnog grada Arkanzasa, da li tada gubimo moć da zadržimo znanje?

Kratak odgovor je: Ne. Mašine ne uništavaju naše pamćenje.

Duži odgovor: Mnogo, mnogo je uvrnutije od toga!

***

Ono što se zapravo događa je da smo počeli da uklapamo mašine u drevnu tehniku koju smo razvili hiljadama godina unazad – “transaktivno pamćenje”. To je veština čuvanja informacija u ljudima oko nas. Počeli smo da se odnosimo prema pretraživačima, Evernoteu i pametnim telefonima na način na koji smo se dugo odnosili prema suprugama, prijateljima i kolegama. Ove praktične uređaje koristimo kako bismo nadomestili našu nesposobnost da zapamtimo detalje.

I iskreno, naši mozgovi su oduvek bili očajni kada treba zapamtiti detalje. Dobri smo u pamćenju suštine informacija sa kojima se susrećemo. Ali malecke, potpuno tačne činjenice? Ne baš. U studiji iz 1990, mnogo pre nego što je Mreža navodno nagrizla naše umove, psiholog Volter Kinč sproveo je eksperiment u kome su subjekti čitali po nekoliko rečenica. Kada ih je testirao 40 minuta kasnije, bili su u stanju da doslovno zapamte svaku od rečenica. Ipak, četiri dana kasnije nisu mogli da se sete tačnih formulacija – ali su i dalje bili dobri u opisivanju njihovog smisla.

Izuzetak je kada ste opsednuti temom. Ako ste duboko u nečemu – američki fudbal, Građanski rat u SAD, Pokemoni – onda ste uobičajeno sjajni u upijanju i pamćenju činjenica. Kada ste ekspert za neku temu, možete lako upamtiti nove podatke vezane za vaš omiljeni predmet. Ipak, ovo funkcioniše samo u vezi s temama oko kojih ste istinski pasionirani. Fanovi bejzbola mogu u sekundi da izdeklamuju statistike svojih omiljenih igrača, a da zatim ne mogu da se sete svog rođendana.

Čovečanstvo se uvek oslanjalo na okolne stvari kako bi u njih pohranilo detalje. Dugo smo čuvali znanje u knjigama, dokumentima i na lepljivim papirićima.

Ali, šta kada dođe do potrebe za informacijama u letu, čitav dan, što je brže moguće? Ne oslanjamo se na dokumente u vezi sa detaljima onoliko koliko bi se u prvi mah pomislilo. Ne, oslanjamo se na nešto mnogo neposrednije: na druge ljude.

Psiholog sa Harvarda Dejnijel Vegner – u saradnji sa svojim kolegama Ralfom Erberom i Polom Rejmond – prvi je tokom osamdesetih počeo sa sistematičnim izučavanjem “transaktivne memorije”. Vegner je primetio da supružnici često dele memorijske zadatke. Muž zna rođendane rodbine i gde stoje sijalice, žena zna brojeve bankovnih računa i kako se podešava digitalni video rekorder. Ako pitate muža za broj računa, slegnuće ramenima. Ako pitate ženu kada je zaovin rođendan, nikada neće moći da se priseti. Zajedno znaju mnogo. Odvojeno mnogo manje.

Vegner je pretpostavio da se ova podela rada odvija zato što posedujemo dobro “metapamćenje”. Svesni smo naših mentalnih snaga i ograničenja, i dobri smo u intuitivnoj proceni pamćenja drugih ljudi. Ako provodite vreme sa vašim kolegom ili partnerom u vezi uskoro ćete otkriti da iako vi ne možete da zapamtite kada vam je sastanak ili kakva je trenutno situacija u Evropi, ili koji je odnos milje i kilomtera, njima to ide k’o od šale. Oni pasionirano prate temu X; vi ste pasionirani u vezi s temom Y. Svako od vas počinje da podsvesno prebacuje zadatak pamćenja tih stvari onom drugom, tretirajući ga kao blokče ili enciklopediju, što i oni vama rade. U mnogim aspektima, primećuje Vegner, ljudi su superiorni u odnosu na blokčiće i enciklopedije, zato što mnogo brže reagujemo na pitanje. Samo uzviknite nejasno formulisano pitanje u kancelariji (Gde držimo stvar koju koristimo za onu stvar?) i dobićete odgovor u roku od nekoliko sekundi. Delimo posao pamćenja, utvrdio je Vegner, zato što nas to čini kolektivno pametnijim.

Vegnerova teorija je potvrđena eksperimentima. Jedna grupa istraživača proučavala je starije parove koji su decenije proveli zajedno. Kada su bili odvojeni i ispitivani individualno o događajima koji su se desili u prošlosti, supružnici bi ponekad zapeli oko detalja. Ali kada su bili ispitivani zajedno, mogli su da ih se prisete. Kako? Međusobno bi se ispitivali, “bacajući” indicije unaokolo sve dok ne bi došli do “okidača” koji bi ih odveo do željene činjenice. Evo kako se jedan stariji par prisetio predstave na kojoj su prisustvovali tokom medenog meseca, pre 40 godina:

F: Išli smo na dve predstave, možeš li da se setiš njihovih imena?

M: Išli smo. Bio je jedan mjuzikl, ili su oba bili mjuzikli? Je ne… ne.. jedan…

F: Pevao je Džon Henson u njemu.

M: Pustinjska pesma.

F: Pustinjska pesma, tako je, nisam mogao da se setim imena, ali sam znao da je Džon Henson nastupao.

Oni su, na neki način, guglovali jedno drugo. Ostali eksperimenti su doveli do sličnih zaključaka. U jednom od njih, ljudi su podučavani kompleksnom zadatku – sastavljanju AM/FM radio prijemnika. Oni koji su učili u grupi u kojoj su bili testirani su se pokazali mnogo umešnijim od ljudi koji su radili sami, u grupi su se sećali više “koraka” i pravili manje grešaka. Istraživači su 2009. pratili 209 redovnih studenata koji su tokom jednog semestra poslovnog kursa bili podeljeni u male grupe. Grupe koje su najbolje prošle na testu transaktivnog pamćenja – drugim rečima, grupe čiji su se članovi najviše oslanjali jedni na druge pri podsećanju – su se pokazale boljim nego grupe koje se nisu služile transaktivnom memorijom. Transaktivne grupe ne samo da su bolje pamtile: one su takođe dublje analizirale probleme, razvijajući bolje razumevanje fundamentalnih principa.

Ne pamtimo kada smo izolovani – i to je dobra stvar. “Vrlo jednostavno, čini se da beležimo ono što se dešava van naših umova bar onoliko koliko beležimo šta se događa u njima”. “Parovi koji mogu transaktivno da pamte nude svojim konstutivnim članovima veći prostor za skladištenje podataka i mnogo širi spektar informacija nego što je to inače slučaj”. Ovo su, kako to Vegner opisuje divnom formulacijom, “misaoni procesi intimnih dijada”.

***

Ispada da je to ono što radimo sa Googleom, Evernoteom i drugim našim digitalnim pomagalima. Tretiramo ih kao prijatelje sa ludačkim pamćenjem koji su obično uvek tu, pri ruci. Naša “intimna dijada” sada uključuje i silikonski mozak.

Nedavno je Betsi Sperou, Vegnerova studentkinja i naučnica sa univerziteta Kolumbija, sprovela neke od prvih eksperimenata kojima je dokumentovan ovaj trend. Ispitanicima su date nasumične trivijalne rečenice (tipa “Ostrigino oko je veće od njenog mozga” ili “Spejs šatl Kolumbija se raspao u februaru 2003. prilikom ponovnog ulaska u Teksas “) koje je trebalo otkucati na kompjuteru. Studentima je za neke od podataka rečeno da informacija neće biti sačuvana. Za neke druge, na monitoru im je bilo ispisano da će biti sačuvani u nekom od pet zgodno nazvanih foldera kao što su ČINJENICE, STAVKE i POENTE. Kada je Sperou testirala studente, ljudi koji su znali da će kompjuter sačuvati podatak su ih pamtili s manje verovatnoće nego osobe kojima je rečeno da informacija neće biti sačuvana. Drugim rečima, ako znamo da će digitalno pomagalo zapamtiti podatak, manja je verovatnoća da ćemo ga mi sami zapamtiti.

Međutim, mi smo sigurni gde u mašini možemo naći podatak. Kada je Sperou tražila od studenata da se sete da li je podatak sačuvan ili obrisan, oni su se bolje sećali podataka koji su sačuvani. Kao što je napisala u časopisu Science: “Verovanje da pristup informaciji neće biti omogućen u budućnosti poboljšava pamćenje samog podatka, dok verovanje da su podaci sačuvani eksterno pogoduje pamćenju činjenicom da se informaciji može pristupiti.” Svaka situacija snaži drugačiji tip pamćenja. Još jednim eksperimentom je utvrđeno da su ispitanici bili zbilja dobri u pamćenju imena foldera u kojima su se nalazile prave činjenice, iako su sama imena foldera bila vrlo neupadljiva.

„Kao što pomoću transaktivne memorije učimo ko šta zna u porodici, tako učimo i šta kompjuter „zna“ i kada bi trebalo da idemo tamo gde smo sačuvali naše kompjuterski zasnovano pamćenje“, napisala je Sperou.

Moglo bi se reći da je upravo to ono čega se najviše plašimo: naš mentalni kapacitet se sužava! Ali, kao što mi je i Sperou predočila kada smo razgovorali o njenom radu, toj vrsti panike nema mesta. Eonima smo skladištili veliki deo onoga što “znamo” u ljudima koji nas okružuju. Retko to primećujemo zato što, hm, preferiramo lažnu sliku o sebi kao izolovanom, kartezijanskom mozgu. Posebno pisci vole da pišu tirade u slavu usamljenog uma; to je prirodno, zato što njihov posao zahteva višegodišnje sedenje u sobi. Za većinu nas ostalih važi da mislimo i pamtimo društveno. Gluplji smo i manje spoznajno bistri ako nismo u blizini drugih ljudi – i, sada, drugih mašina.

Mašine kao transaktivni partneri imaju zapravo nekoliko prednosti u odnosu na ljude. Na primer, ako im postavite pitanje možete od njih dobiti mnogo više nego što ste očekivali. Ako pokušam da se setim u kom je delu Pakistana bilo brdo napada američkih bespilotnih letelica i pitam za odgovor kolegu koji prati spoljnu politiku, dobiću odgovor: “Vaziristan”. Ali, ako ponovim ovaj upit na internetu, biću u prilici da pročitam izveštaje o zaprepašćujućem porastu ove vrste napada (od jednog godišnje do 122 za jednu godinu) i neke interesantne članke o iznenađujuće podeljenim pogledima stanovnika Vaziristana. Očigledno sam prokrastinirao – potrošio sam 15 minuta dokono klikćući na povezane članke na Vikipediji – ali sam takođe i nešto naučio, uvećavajući svoje do tada generalizovano, shematsko znanje o Pakistanu.

Sada zamislite da se moj kolega ponašao kao pretraživač – ako mi je posle pitanja održao petominutno predavanje o Vaziristanu. Sva je prilika da bih ga osorno prekinuo. “Batali druže! Moram da se vratim poslu”. Kada nas ljudi spontano zapljusnu gomilom informacija, to bude neotesano. Kada to rade mašine, onda je primamljivo. I postoji pregršt prilika za ovakve susrete. Iako se uobičajeno misli da pretraživači služe za dobijanje odgovora, jednim istraživanjem je utvrđeno da čak 40% svih upita predstavlja čin prisećanja. Pokušavamo da se setimo detalja nečega s čime smo se ranije već susreli.

Ako postoji neka velika opasnost u korišćenju mašina za transaktivno pamćenje, problem nije u tome da nas one mogu učiniti glupljim ili zaboravnijim, već u zagonetnosti njihove mehanike. Transaktivno pamćenje daje najbolje rezultate kada imate osećaj kako funkcioniše partnerov um – u čemu su jaki, u čemu su slabi, gde se kriju njihove predrasude. Mogu to da ocenim kod meni bliskih ljudi. Sa digitalnim pomagalima je teže, posebno sa pretraživačima. To su profitne firme koje kriju svoje algoritme kao dragulje u kruni. To ih čini drugačijim od ranijih formi mašinskog transaktivnog pamćenja. Javna biblioteka – ili vaš blokčić ili hrpa papira – ne čuva hotimične tajne o svom mehanizmu. Pretraživač krije mnoge od njih. Moramo povećati pismenost u vezi s ovim alatkama na način na koji učimo decu da čitaju i pišu. Moramo biti skeptični na tvrdnje firmi da su “nepristrasne” sudije informacija.

Povrh toga, transaktivno pamćenje nije neka vrsta kartice uz pomoć koje se, kao u monopolu, može izaći besplatno iz zatvora. Srednjoškolci, moraću da vas razočaram: i dalje morate da pamtite hrpe znanja. Tako je zbog građanskih, kulturnih i praktičnih razloga; društvo traži podeljena tela znanja. Na individualnom nivou, i dalje je važno učiti polako i duboko pamtiti stvari, ne samo zato što kreativna misao – oni prodorni “aha” trenuci – dolazi iz dubokog i često nesvesnog mozganja, pošto vaš mozak razmišlja o stvarima kojima ste ga hranili.

No, možete prestati da brinete da vam vaš iPhone iseljava pamćenje iz glave. Ono je odavno odatle otišlo – ali je i dalje svuda oko vas.

*Klajv Tompson je dugogodišnji novinar Njujork Tajmsa i kolumnista časopisa Vajrd.

Podeli sa drugima
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •  
  •